Неонатологија / перинатологија

Регионална организација перинаталне здравствене заштите има три нивоа сложености: на првом нивоу обезбеђује се нега здраве новорођене деце. на другом нивоу је могуће и лечење одређених патолошкох стања, док трећи ниво подразумева интензивну терапију са мултидисциплинарним приступом.
С обзиром на структуру мреже породилишта у односу на обим акушерског збрињавања (породилишта са малим бројем порођаја у рубним и руралним срединама), броја порођаја (као водећи критеријум за стандардизацију појединих нивоа неонаталне здравствене заштите), а уважавајући и одређене локалне и регионалне популационе, географске и саобраћајне карактеристике предлаже се, да се уместо на досадашња три нивоа неонаталне здравствене заштите (који прате и стратификацију целог здравственог система: примарни, секундарни и терцијарни ниво) неонатална задравствена заштита пружа само на два нивоа (секундарном и терцијарном). Секундарни ниво обезбеђује специјализовано збрињавање у породилиштима регионалних здравствених установа, док се у перинаталним центрима кроз функционално повезивање гинеколошко-акушерских и педијатријских клиника, реализује терцијарни ниво са мултидисциплинарним збрињавањем и неонаталном интензивном терапијом.
Као један од водећих принципа регионализације препозната је неопходност да се у случају високо ризичних трудноћа, правовременим антенаталним транспортом (транспорт „in utero”) омогући рађање детета у породилишту са свим могућностима неонаталне интензивне терапије.
Заступљеност и организованост постнаталног транспорта „ка себи“ треба да буде сведена на најмању могућу меру.
С обзиром да је 40% породилишта са мање од 500 порођаја годишње (извештај Д2) тј. услед малог „волумена искуства“, недовољног и нерационалног коришћења опреме, као и ограничених могућности збрињавања болесне новорођене деце потребно је оптимизовати мрежу породилишта пре свега на примарном нивоу тј. укидањем породилишта у домовима здравља.
Ризичне трудноће из породилишта са мање од 500 порођаја годишње правовремено се транспортују „ин утеро“ (пре порођаја) у породилишта која могу пружити потребну интензивну неонаталну негу.
Потребно је постићи да удео порођаја завршених царским резом у просеку није већи од 25% (средњорочно) односно 20% (дугорочно) (WHO).
Повезивање – „умрежавање“ свих породилишта, института и клиника у јединствени информациони систем са могућностима да се у реалном времену сваком болесном новорођенчету које „уђе“ у здравствени систем омогући правовремена и одговарајућа дијагностика и терапија, укључујући и могућности видео конференција и консултација;
Такође у складу са савременом организационом концепцијом, у Београду се формирају два, а у Новом Саду, Крагујевцу и Нишу још три од укупно пет перинаталних центара колико је неопходно за целу Србију.
Региони Западне и Источне Србије који немају перинаталне центре на свом подручју, транспортују пацијенте према протоколима за збрињавање пацијената у случају потребе за терцијарном здравственом заштитом тј. иду ка најближем перинаталном центру.
Перинатални центри имају за циљ организационо и фунционално повезивање терцијарних гинеколошко-акушерских установа са институтима и клиникама које поред неонаталне интензивне терапије обезбеђују мултидисциплинарни дијагностичко терапијски приступ свих области педијатријске делатности.